Prevelika očekivanja

1 Comment

Kada na svijet dođe jedno sasvim maleno stvorenje u potpunosti ovisno o vama tada se u mojim očima dogodila jedna zanimljiva pojava, starije dijete mi se učinilo zrelije, malo previše, nerealno previše.

Bilo je lako zbuniti se.

Osobito zato što smo se vratili na gu-gu-ga-ga stil pored kojeg je petogodišnjakinja izgledala i zvučala kao doktor znanosti.

Na svu sreću shvatila sam to na vrijeme.

Nadam se.

Nervozna zašto viče dok beba spava, zašto lupa i trči, zašto me ne sluša, zašto se krevelji, zašto ne želi ići spavati, a ujutro mora u vrtić, svom sam starijem djetetu zamalo odrezala krila djetinjstva.
Nisam joj baš odrezala krila, na vrijeme sam stala kada sam shvatila da sam ih dobrano podšišala.
To je ta zamka koja se dogodi kada stigne netko potpuno ovisan o vama, pa vam se onaj malo manje ovisan učini samostalan, a u stvarnosti, niti pred zakonom, nije.

Shvatila sam da je to važno prepoznati na vrijeme, ne po djetetovo zdravlje (ima terapeuta :P) već po vaše zdravlje.

Jer ja sam se strašno nervirala.

Nikako mi nije bilo jasno zašto je toliko nerazumna, a sada uviđam da je očekivati od nje da bude razumna ravno tome da me iz prve shvati dok joj tumačim razliku između kulture i civilizacije.

Čak sam prvorođenu par puta upitala gdje je moje dijete kakvo pamtim, dobro i umiljato, mazno.
Pa to dijete je prepustilo majku bebi, doslovno.

Ona je mene prepustila.

I mene to boli.

Rijetko se kada želi opet maziti sa mnom, dapače kaže mi da “smrdim” na bebu, ali se želi igrati, stalno, a naročito kada kuham ili pokušavam razgrnuti robu ili izvaditi suđe iz mašine.
U manjku vremena da joj se posvećujem kao nekada, boli me to što ona odrasta i gura mene od sebe.
A zamalo sam joj i pomogla u tome.
Tako je prirodno da odrastu, ali još je rano da me izmjesti iz svoje priče o odrastanju.
Potrudila sam se razumjeti zašto ne želi ići spavati kada i sva ostala djeca, želi mene i tatu (kada je kući) samo za sebe, to je njezin prozor u život kakav pamti, a pamti kako je bilo prije sestre jer ipak nije više toliko malena.
Pamti i vidim da joj nedostaje to, ali u jako kompleksnom vrtlogu emocija; sreće kada joj se seka nasmije i kada samo njoj tako specifično i veselo guguće i tuge kada se prerano probudi iz dnevnog odmora.

Uskoro će seki biti 6 mjeseci, a starija se naviknula na novi život, ali se još nije u potpunosti pomirila sa svime.
Teško mi je jer mi se čini da je njoj teško, ali isto tako mi se čini da joj je teže kada se ja specijalno trudim da joj olakšam.

Baš bih htjela čuti vaša iskustva u komentarima, kada je razlika između djece oko 5 godina.

Što je vama pomoglo?
Jeste li imali neugodnih scena?
Ima li itko da od prvog dana nije osjetio razliku na starijem djetetu?

Pišite mi…


Jedan odgovor na “Prevelika očekivanja

  • Ana

    Evo da vam ja napišem svoja iskustva. Razlika među curama je skoro 4 godine. Sada starija ima 7, malena 3. Ono što sam se trudila tako i je i danas sve radimo zajedno, kupam ih zajedno, uspavljujem ih zajedno, ne odvajam ih i gdje ide jedna ide i druga. Tako je bilo od rođenja druge curice. Naravno da bi starija ponekad samo mene, a sigurno i manja. Griznja savjesti mi je svakodnevna. Od kako jednostavno od malene ponekad ne mogu se dovoljno posvetiti starijoj i automatski očekujem više od nje nego da je ostala sama. A i dalje je mala. S druge strane s manjom se ne igram, čitam, pjevam ni blizu kao što sam prvom djetetu, jednostavno ne stižem, pa tu imam griznju kako premalo radim s njom. Ali tjesim se kako tako valjda mora biti, i da je to normalno i da se ne mogu prepoloviti. Mislim da su one svaka na svoj način zakinute što za paznju, priču, objašnjenja, pa čak i za količinu mojih živaca. S druge strane vidim i dobre strane; starija curica je bila obasuta paznjom ponekad mi se činilo da joj ne bi skodilo manje naše pažnje, malo više odgovornosti i zahtjeva tipa pospremi, pomozi mami, tati, a
    s dolaskom bebe to se naravno očekivalo. Manja curica nema sve što je imala i starija ali imaju jedna drugu.
    Tako da evo ako Vam je moj komentar pomogao to je po meni jednostavno normalan osjećaj. Jedino što bih promijenila ipak bih manje očekivala od starije. Sve je to dobro i nešto ih novo uči; stisaj se, ne vici beba spava, smiri pokrete oko bebe od par mjeseci, ali ipak bih čuvala svoje i njene živce. Naučit će ali ne preko noći.
    A opet kad ih vidim kako prvo što naprave ujutro kad se probude daju si pusu i zagrle se uz sve moje grižnje dobro je. Veliki pozdrav i nadam se da sam pomogla.

    Odgovori

Ostavi svoj odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *